Od poslušnosti do autentičnosti: prof. Trebješanin o aktuelnosti Fromove misli

Erih From, jedan od ključnih mislilaca 20. veka, ostavio je neizbrisiv trag u oblasti psihologije, filozofije i društvene kritike. Njegove ideje o slobodi, otuđenju, moći i ljubavi deluju kao da sa vremenom postaju i aktuelnije.

O Fromovim konceptima, njihovoj vrednosti i značaju za trenutak u kojem se nalazimo sada, razgovaramo sa profesorom dr Žarkom Trebješaninom, jednim od naših najistaknutijih psihologa i autora koji se bavi psihološkim, društvenim i kulturološkim fenomenima, ujedno i profesor FEFA fakulteta. Kao autor brojnih knjiga i tekstova koji uključuju i radove o Fromu, profesor Trebješanin nam je približio koncept aktuelnosti Fromove misli i zašto važnost njegovih ideja odoleva vremenu.

Povodom 125 godina od Fromovog rođenja i 45 godina od njegove smrti, pročitajte intervju u nastavku.

Jedna u nizu Fromovih misli koja je promenila tokove psihologije i filozofije odnosi se na to da čoveka sloboda u određenom smisli predstavlja i teret od koga neretko beži. U trenutku nesigurnosti u kojem se nalazi manje ili više čitav svet, kako tumačite ovu misao i da li se Vaše tumačenje promenilo kroz godine?

Žarko Trebješanin: Kultna Fromova knjiga Bekstvo od slobode ima izuzetno mesto u njegovom celokupnom opusu, to mu je najbolja, najoriginalnija i najuticajnija knjiga. U njoj se nalazi zametak celokupnog njegovog kasnije dela i sve najvažnije teme njegove teorije: ljudska priroda, težnja za slobodom, strah od slobode, mehanizmi bekstva od slobode, problem agresivnosti, autoritarnog karaktera itd.

Moderno doba donelo je čoveku porast slobode i individualnosti, osećanje moći i zadovoljstva, ali i sve veće osećanje

izdvojenosti, nemoći i teskobe jer je izgubio osećanje sigurnosti. Na Fromovo shvatanje slobode kao čovekovog tragičnog usuda, u velikoj meri je uticao F. M. Dostojevski sa “Legendom o Velikom inkvizitoru”. Obraćajući se Hristosu, Veliki inkvizitor mu veli: „Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode, s kojim se to nesrećno biće rađa“.

Sloboda je, smatra i From, čoveku blagoslov ali i prokletstvo. Ovaj zaoštreni konflikt između težnje za slobodom i čežnje za sigurnošću, praćeno osećanjem straha, nespokojstva i usamljenosti, pojedinac nastoji da ukloni različitim mehanizmima bekstva od slobode, koji predstavljaju iracionalne strategije “rešavanja” problema, odnosno neuspešne pokušaje savladavanja osećanja usamljenosti i nesigurnosti.

Sloboda je nesumnjivo dragocena mogućnost, ali i preteško breme, jer donosi i odgovornost za vlastite postupke i odluke, koje prate mučne nedoumice, sumnje i strahovi. Najpoznatiji mehanizam odustajanja od slobode je autoritarnost, utapanje nemoćnog pojedinca u nešto veoma moćno (Bog, Nacija, Vođa), što ga prevazilazi i daje mu moć. On se zarad sigurnosti dobrovoljno potčinjava Vođi koji ima odgovore na sva pitanja i gotova rešenja svih društvenih problema. Tako se on oslobađa odgovornosti i strepnje, ali po cenu gubitka nezavisnosti i individualnosti. Tako je From otkrio psihološku osnovu prihvatanja fašističke idelogije (kult vođe, agresivni nacionalizam, rasizam) koja od svojih pristalica zahteva potpunu podređenost i apsolutnu, slepu odanost fireru.

Vreme je pokazalo da i danas, nažalost, ljudi čeznu za sigurnošću, lakim rešenjima teških pitanja, da biraju demagoge i autoritarne vođe. Zabrinjavajuće je da to više nije pojava samo u nekim nerazvijenim azijskim ili junžnoameričkim zemljama, nego je sve više trend i u zapadnoj kulturi, o čemu svedoči jačanje autoritarne desnice u Evropi i SAD.

Iako je bio zapostavljen u akademskim krugovima tokom 20. veka, danas se njegovi radovi uzimaju kao postulat u mnogim disciplinama. Koji trenutak ili kontekst je doveo do aktuelnosti njegove misli?

Žarko Trebješanin: Tačno je da Erih From nikada nije dobio odgovarajuće priznanje u akademskoj nauci, u pozitivistički orijentisanoj psihologiji i sociologiji. To je razumljivo jer je u njegovo doba još uvek u psihologiji i društvenim naukama dominirao bihejviorizam, koji je izučavao isključivo obrasce ponašanje (odbacujući “mentalističke” pojmove poput svesti, osećanja, misli itd.) i to na egzaktan, kvantitativan, pretežno eksperimentalni način. Osim toga u njegovo doba je liberalni kapitalizam sa slobodnim tržištem kao vrhovnim principom ekonomije bio u usponu, a vera u progres nauke i tehnike bezrezervna.

Danas u psihologiji daleko veći uticaj imaju socijalnopsihološka, kognitivistička, egzistencijalistička i evoluciona psihologija, koje istražuju probleme poput odnosa ličnosti i kulture, konformizama, konzumerizama, iracionalnog mišljenja i ponašanja, usamljenosti, i prihvataju pojmove kao što su potrebe, društveni karakter, mehanizme odbrane itd.

Osim toga globalna kriza neoliberalnog kapitalizma, dovela je u pitanje ideju o kraju istorije, iluziju o svemoći tržišne ekonomije, a kognitivna psihologija (Kaneman) je ubedljivo pokazala da je model racionalnog homo economicusa, koji razumno odlučuje puka zabluda. Porast socijalne patologije (narkomanija, alkoholizam, kockanje, vorkoholizam, depresija, otuđenje, nasilje), sve ove i mnoge druge pojave u savremenom društvu, koje govore ne samo o društvenoj nego i psihološkoj krizi savremenog čoveka, vratile su u žižu Fromove ideje, pojmove i teorije o čovekovoj destruktivnosti (malignoj agresivnosti), o društveno strukturisanom defektu, društvenom nesvesnom, o homo consumensu, o nekrofilnom, izrabljivačkom, tržišnom karakteru i sl.

Možemo li reći da pozitivna psihologija duguje mnogo Fromu, iako ga često ne navodi kao direktnog uzora? Koji aspekti njegovog rada su najbliži današnjoj pozitivnoj psihologiji?

Žarko Trebješanin: Pozitivna psihologija (Seligman, Čiksentmihalji i dr.) nastala je kao savremena, savršenija varijanta humanističke psihologe na kraju 20. veka u SAD, kao reakcija na preteranu usmerenost psihologije na patologiju. Njen osnovni cilj bio jeda napravi radikalan obrt od proučavanja patoloških i asocijalnih pojava (traume, mentalne bolesti, nasilje, egoizam) ka proučavanju pozitivnih, zdravih psiholoških stanja i vrlina: zadovoljstva, sreće, altruizma, mudrosti. Osnovni postulat pozitivne psihologije glasi:

Čovek želi ne samo da bude manje nesrećan, manje bolestan i lišen patnje, već da bude zadovoljan, srećan, da živi punim životom.

Erih From je tvorac neofrojdističke socijalne psihoanalize, koju nekada sam naziva i humanističkom psihologijom. Neke od njegovih ključnih ideja o ljudskoj prirodi, o potrebi za razvojem, za samoostvarenjem, o ljubavi, empatiji, stvaralaštvu, biofiliji, potrebi za smislom, preuzeli su zastupnici humanističke, egzistencijalističke psihologije (Maslov, Rodžers, Jalom) i pozitivne psihologije. Upravo zato što je humanistička psihologa baštinila neke važne Fromove postulate, probleme i teorije, pozitivistička psihologija, koja nastoji da se naučnim pristupom distancira od humanističke psihologije (čija je naučna utemeljenost sumnjiva), ne želi da kao svog pretka spominje Froma.

S ozbirom na to da zastupa tezu kako je čovek biće, protiv svoje volje, bačeno u svet, da nismo birali ni vreme ni mesto svog rođenja, kako se ta egzistencijalna misao reflektuje na savremenog čoveka koji se oseća preplavljeno zahtevima društva?

Žarko Trebješanin: Čitava Fromova teorija ličnosti zasniva se na njegovoj “kritičkoj antropologiji”, čiji osnovni postulat glasi: Ljudska situacija je ključ za razumevanje čovekove prirode i njegovih potreba. Čovek je deo prirode, ali, budući da ima specifično ljudske darove -  svest, razum i imaginaciju – on je istovremeno i prevazilazi. Zahvaljujući ovim kvalitetima, on je zauvek izgubio onaj prvobitni, "harmonični" odnos sa prirodom i postao je "monstrum univerzuma". Čovek je "deo prirode, podvrgnut njenim fizičkim zakonima i nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. /.../ Slučajno bačen u svet na jedno mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno. Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj – smrt. On nikada nije slobodan od protivrečnosti svoje egzistencije; ne može da da se oslobodi svog uma, čak i kada bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ, a njegovo telo goni ga da živi" (From, Zdravo društvo).

Iz ovakvog njegovog osobenog položaja u prirodi, proizlaze nerešive protivrečnosti ljudskog postojanja, egzistencijalne dihotomije. Tri osnovne dihotomije su:

• čovek je svestan smrtnosti, ali teži besmrtnosti;
• on želi da realizuje sve svoje potencijale, ali to ne uspeva zbog kratkoće ljudskog veka;
• svestan je vlastite usamljenosti, ali nije u stanju da je prevaziđe.

Osim ovih neuklonjivih, večitih protivrečnosti, današnji čovek je rastrzan i mnogim istorijski nastalim, socijalnim protivrečnostima koje nije u stanju da razreši. On je svestan da živi u svetu u kojem postoji jaz između manjine enormno bogatih i ogromne većine siromašnih, da živi u zagađenoj prirodi, gde mu je ugrožen opstanak, da je nemoćan u odnosu prema moćnoj, otuđenoj vlasti čak i u demokratskim državama, ali nije u stanju da reši ove protivrečnosti i da se odupre neumoljivim društvenim zahtevima i pritiscima.

Kada bi From danas mogao da napiše novo delo – šta mislite, o kojoj temi bi pisao?

Žarko Trebješanin: Možda bi napisao knjigu Obnovimo solidarnost i empatiju, u kojoj bi teorijski obrazlagao da je lek za mnoge društvene bolesti i izopačenosti poput nasilja, sebičnosti, pohlepe, korupcije, nepravde, usamljenosti, depresije, osećanja besmisla, u negovanju saosećanja, tolerancije, uzajamnog razumevanja i pomaganja. A empirijsku osnovu bi našao u proučavanju fenomena Studentskog proleća u Srbiji 2025, koje je počelo u jesen 2024, u masovnom društvenom pokretu koji je u praksi pokazao da to nije puka utopija, već realno ostvariva mogućnost.

Intervju vodila i uređivala Natalija Živanović