Međunarodni dan obrazovanja: “Biti profesor je velika odgovornost i privilegija”

Kao stub svakog društva i temelj svakog pojedinca, nedelju obeležavanja Međunarodnog dana obrazovanja, ispratićemo posebnim razgovorom sa našom profesorkom Brankom Drašković. Na koji način rad u ovoj profesiji istovremeno nosi dozu magičnosti, ozbiljne odgovornosti, napora i ponosa, saznajte u tekstu koji sledi. Veliko hvala profesorki Branki, ali veliko hvala i našoj koleginici Lari Savić, studentkinji prve godine Ekonomije i biznisa, koja je vodila čitav razgovor.

Šta Vas najviše inspiriše u profesiji predavača ?

Biti predavač ( profesor ) je velika odgovornost ali i privilegija. Moja lična motivacija je duboko ukorenjena u želji da pozitivno utičem na živote drugih. To je ispunjenje koje doživljavam kada vidim da moji napori doprinose rastu i dobrobiti mojih studenata. Kada vidite svoje studente angažovane, radoznale i entuzijastične za učenje, osećate se motivisanijim da ih efikasno podučavate, emocionalno ih podržavate i pratite njihove intelektualne izazove.

Akademska zajednica je još jedan razlog zašto je biti profesor sjajna profesija. Okruženi ste ljudima koji su strastveni za svoj posao i željni da razgovaraju o novim idejama. U poređenju sa privredom, akademsko okruženje je dinamičnije sa manje homogenim razmišljanjem. Nove ideje čine posao uzbudljivim.

Kada razmišljate o ulozi koju profesori igraju u životima učenika, budite sigurni da biti profesor ne znači samo prenositi znanje, biti odgovoran za prolazak ili neuspeh na ispitima, već graditi generacije koje samouvereno idu napred kao uspešna radna snaga, a što je najvažnije kao kvalitetna ljudska bića.

Uloga koju profesori imaju u životima današnjih studenata daleko je od čisto akademskog. Više nego ikad, profesori studentima moraju obezbediti moralna polazišta na kojima mogu graditi ličnu filozofiju života, dok istovremeno bruse profesionalne veštine za budući uspeh van učionice.

Kako opisujete razlike među generacijama sa kojima ste do sada imali priliku da radite (npr. vaša prva i poslednja generacija ?

U savremenom svetu koji je sklon neprestanim promenama vrlo je bitno poznavanje različitih generacija. Naime, svaka generacija je drugačija i odrasta i živi u različitim uslovima. Sporo napredovanje obrazovnog sistema i spore promene koje se dešavaju u njemu dovode do izazova u obrazovanju, odnosno ukoliko nema bržeg prilagođavanja i inovacija u obrazovanju, dolazi do neadekvatnog podučavanja i nemogućnosti izražavanja svih potencijala novih generacija. Potrebno je pratiti rast i razvoj novih generacija kako bi se obrazovni sistem mogao prilagoditi njihovim mogućnostima, kako bi se mogle uvoditi inovacije koje će podsticati njihov razvoj i obrazovanje koje će ih pripremiti za budućnost tržišta rada koje nameće svoje standard koje je potrebno zadovoljiti. Nove generacije odrastaju uz ogroman napredak tehnologija i digitalizacije, ali za sve generacije jednako je važno: kritičko mišljenje, emocionalna inteligencija, empatija… Digitalni alati su važno pomoćno sredstvo, ali ja bih volela da nove genreracije više čitaju, kao što bih volela da svaki dan u godini bude dan obrazovanja, međusobnog poštovanja, ljubavi i tolerancije. Važi za sve generacije.

Da li ste Vi nešto naučili od studenata kojima predajete?

Učionica je dvosmerni proces. Učenje od naših studenata je neophodan standard dobre nastave. Dijalog, diskusija i slično nisu jednosmerni, od profesora ka studentu, već dvosmerni u pedagoškoj strategiji koja je usmerena ka učeniku. Zato je potrebno na času stvoriti kretaivnu i bezbednu atmosferu: zadatke, vežbe…stvoriti mogućnosti za inovacije studenata.

Svi stalno pitaju učenike šta su tog dana naučili. Potrebno je da se pitamo i obrnuto: šta ste Vi kao profesor naučili? Ako ništa ne možete da odgovorite potvrdno, neophodno je da se zapitate zašto ne i kako da se promenite. Mnogo naučim od studenata, ali mislim da je preduslov za to uzajamno poverenje. Neophodno je pratiti potrebe studenata, osetiti atmosferu, raspoloženje. Posvetiti vreme otvorenim razgovorima. Ne držati se rigidno strukture časa koji ste tog dana planirali. To se sve može nadoknaditi. To su trenuci potpune iskrenosti, otvorenosti, kreativnosti… I tada najviše naučim od studenata. Bliski odnosi student – profesor proizvode pozitivne efekte, kao što su bolji akademski uspeh, inspiracija, ambicija, ljubav prema učenju… Sve ovo se ne postiže udžbenikom. Ako ste profesor, vi ste večiti učenik. Dobrim odnosom to prenosite i na svoje student. Kada bivšeg studenta sretnem u hodniku fakulteta, pozdravi me osmehom i mahne… ohrabrujuće je kako se taj lep odnos, a to znači i uzajamno učenje nastavlja.

Da li se plašite da će vas AI (veštačka inteligencija) zameniti u budućnosti?

Apsolutno NE. AI je samo pomoćno sredstvo u radu, ali kao svaka inovacija i promena izaziva strahove. AI neće oduzeti ljudskost nijednom poslu, već će vratitu tu ljudskost u svakodnevni rad. Ljudi su najvrednija imovina u svakoj organizaciji. Kreativnost, kritičko mišljenje i emocionalna inteligencija su nezamenljivi. Međutim, konvergencija veštačke inteligencije i ljudske kreativnosti otvara fascinantne mogućnosti za saradnju. Verujem da je ključ u ravnoteži. Radi se o korišćenju veštačke inteligencije kao alata uz obezbeđivanje da naša lična, ljudska perspektiva ostane u prvom planu. Ovaj delikatn ples između tehnologije i ljudske kreativnosti je mesto gde leži budućnost. Moramo naučiti da sarađujemo sa veštačkom inteligencijom, koristeći je za podsticanje, a ne zamenu naše kreativnosti.