Često se javlja dilema da li neka mera u oblasti energetske politike spada u domen unapređenja energetske efikasnosti, korišćenja obnovljivih izvora energije, i u novije vreme, dekarbonizacije. Ulaganje u bilo koju meru koja se može svrstati u jednu od pomenute tri grupe je istovremeno ulaganje u bolju životnu sredinu i našu zajedničku budućnost – međutim, između njih postoji jasna razlika, a ponekada čak i protivrečnost.
U ovom tekstu reč je o energetskoj efikasnosti, o kojoj se sve više govori od 70-ih godina prošlog veka, uglavnom zbog nužnosti da se energija štedi, nakon naglog rasta cena nafte na svetskom tržištu na početku pomenute decenije. Sve više cene energije stvorile su potrebu za tim da se slični ili isti ekonomski efekti postignu sa manjom količinom utrošene energije, odnosno da se zadrži output, a da se u isto vreme smanje troškovi.
Istovremeno, čovečanstvo je počelo da stiče i ozbiljnija saznanja o ekoloških problemima sa kojima se planeta susreće. Bez obzira što je “nastala” kao reakcija na pitanja vezana za raspoloživost prirodnih resursa i ekološke probleme, energetska efikasnost je svega nekoliko godina važila za rešenje problema kada je u pitanju prekomerna potrošnja energije. Naime, istraživanja koja su usledila pokazala su da se dešava upravo suprotno. Veća efikasnost u korišćenju energije pojeftinjuje razne industrijske procese, proizvodnju, ali i pojedincima čini veći komfor dostupnijim, poput zagrevanja kuće ili stana na višu temperaturu uz manje utrošene energije. Na kraju, manji troškovi za energiju po jedinici nekog proizvoda, mogu da dovedu do povećanja ukupne potrošnje! Može se napraviti analogija sa proširenjem bulevara za još jednu saobraćajnu traku – povećanje kapaciteta ulice neće dovesti do manjih gužvi, jer će samo “privući” još vozača da voze tom ulicom, i sledstveno će napraviti još veću gužvu nego što je prvobitno bila. Fokus politika energetske efikasnosti tako je prešao u domen tehnologije i tehničkih rešenja, odnosno u efikasnost u izvornom značenju ove reči. Za istraživače i kreatore politike energetske efikasnosti koji su smatrali da je njen jedini cilj smanjenje ukupne potrošnje energije, ona je zadržala svoju efikasnost, ali izgubila efektivnost.
Paralelni proces koji je započeo u isto vreme odnosi se na pitanje vezano za koncept održivog razvoja, a to je upotreba obnovljivih izvora energije za njenu proizvodnju, odnosno primena ekološki prihvatljivih metoda za dobijanje energije. Ovakvi “čisti” oblici energije, poput energije vetra, solarne energije, biomase, i sl. spadaju u one koje se smataju obnovljivim, odnosno onima koje buduće generacije neće lišiti mogućnosti da iste te resurse koriste u cilju svog daljeg razvoja. Iako su ova dva polja povezana i često se, prilikom formulisanja politika zaštite životne sredine ili energetskih politika, dovode u tesnu vezu, korišćenje ekološki prihvatljivih i/ili obnovljivih izvora energije nije pitanje energetske efikasnosti. Dodatno, sve veće korišćenje obnovljivih resursa u proizvodnji energije smatra se jednim od rešenja za efekat povećanja ukupne potrošnje energije o kome je bilo reči.
Unapređenje energetske efikasnosti na nacionalnom nivou obično započinje ispitivanjem njenih determinanti, a potom definisanjem politika i mera u onim sektorima koji troše najveći deo ukupne nacionalne potrošnje energije. Izveštaj Međunarodne agencije za energiju navodi da bi unapređenje energetske efikasnosti u zgradarstvu, industrijskim procesima i transportu moglo smanjiti potrebe za energijom do 2050. godine za više od jedne trećine, a da bi se time istovremeno u značajnoj meri smanjila i emisija gasova staklene bašte. Takođe, energetska efikasnost zajedno sa obnovljivim izvorima energije se smatra osnovom održive energetske, odnosno, šire ekonomske politike. Istovremeno, treba reći da se Sofijskom deklaracijom potpisanom u okviru Berlinskog procesa i naša zemlja obavezala na plan i obećanje EU da do 2050. godine postane karbon-neutralna, odnosno da u obračunu svede emisije CO2 na nulu.
Zgradarstvo je idenfikovano kao jedna od ključnih oblasti, jer je procenjeno da su zgrade odgovorne za 40% potrošnje energije i 36% emisija ugljen dioksida u EU. Energetska efikasnost zgrada, međutim, nije samo bitna zbog svog finansijskog aspekta, nego i zbog usklađivanja sa pravnim tekovinama Evropske unije. Upravo ovaj odnos bliže određuje vezu između unapređenja energetske efikasnosti i obaveza koje proizilaze iz Kjoto protokola i Pariskog sporazuma, čiji su potpisnici i Evropska unija, i svaka država članica pojedinačno, a zaštita životne sredine se smatra jednim od najkomplikovanijih i najskupljih pregovaračkih poglavlja za svaku potencijalnu novu članicu EU, uključujući i Srbiju.
Energetska efikasnost u Srbiji je još uvek u ranim fazama razvoja, makar u pogledu njene implementacije, iako ne možemo izostaviti set zakona iz ove oblasti koji su doneti prethodne godine i predstavljaju značajan korak unapred u ovoj oblasti nakon mnogo godina čekanja. Fokus je do sada bio na stambenim i komercijalnim objektima (isključivo sektor usluga, ne i industrije), koji su odgovorni za 48% potrošnje energije u Srbiji; dve trećine od toga je potrošnja domaćinstava.
Cene energije su veoma volatilne i nedavni događaji u vezi sa ruskim napadom na Ukrajinu nam govore da naš kontinent ne ulazi u stabilniji period kada je u pitanju snabdevanje energetima. Međutim, bez obzira na stalni rast njenih cena, tražnja za energijom se povećava, pa je i proizvodnja energije – bez obzira na njen izvor – u konstantnom rastu. Takođe, pokazuje se da je elastičnost tražnje veoma niska i ne zavisi od cene. Zato je mogućnost efikasnog korišćenja (jeftinijih) energenata jedna od značajnih konkurentskih prednosti svake privrede u kojoj je energetska efikasnost na visokom nivou, posebno ako se radi o industriji koja troši puno energije. Imajući u vidu da je naša budućnost sve više “električna”, odnosno da skoro svaka tehnološka inovacija sa sobom nosi i veću pojedinačnu tražnju za energijom, efikasnije trošenje energije je od ključnog značaja i za pojedince, i za preduzeća, i za privredu u celini. Zbog toga bi bilo veoma važno da u budućnosti sve više govorimo o i radimo na unapređenju energetske efikasnosti.
