Tokom razvoja osoba se sreće s brojnim problemima, teškoćama, krizama, stresovima i traumama, koji mogu da naruše mentalno zdravlje. Zato valja znati šta sve može da ugrozi mentalno zdravlje, kako se ta opasnost može preduprediti i sačuvati mentalna ravnoteža.
Mentalno zdravlje je stanje dobrog i skladnog psihofizičkog funkcionisanja. Ono se ne može definisati isključivo negativno kao odsustvo mentalne bolesti, jer je to tek neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Potrebno je ga je definisati pozitivno, isticanjem njegovih specifičnih kvaliteta (model pozitivne psihologije).
Svetska zdravstvena organizacija (2001) definiše mentalno zdravlje kao „stanje blagostanja (dobrobiti) u kom pojedinac ostvaruje svoje sposobnosti, može da se nosi s normalnim stresovima života, može da produktivno radi i zarađuje, i u stanju je da doprinosi zajednici u kojoj živi“. A po Frojdu mentalno zdrava osoba je, ukratko, ona koja u stanju da voli i da radi. Mentalno zdravlje, stanje duševnog spokojstva i zadovoljstva posledica je dobrih međuličnih odnosa, punog razvoja ličnosti i pozitivnog samoosećanja.
Za očuvanje mentalnog zdravlja veoma su značajni porodična klima i rani razvoj deteta. Ono tada stiče sposobnost uspešnog podnošenja frustracije, što mu omogućava psihičku stabilnost, konstruktivno rešavanja konflikata i skladne socijalne odnose. Prema čuvenom psihoanalitičaru Džonu Bobiju, bitan uslov mentalnog zdravlja ličnosti je "uspostavljanje trajnog emocionalnog odnosa između majke i deteta, odnosa koji daje sigurnost“ (Bolbi, Materinska briga i duševno zdravlje). Ako usled odvajanja deteta od majke ili nedovoljno dobre interakcije majka-dete izostane taj važan emocionalni odnos u prvim godinama detinjstva, javlja se rano afektivno lišavanje, koje može uzrokovati ozbiljne poremećaje u emocionalnim, socijalnim odnosima i kognitivnom razvoju.
Današnja deca i mladi su pod mnogo većim uticajem limbičkog sistema koji traži zadovoljstvo odmah i što potpunije, jer su prekomernom stimulacijom razvili te neuronske veze, a nedovoljno su im razvijene neuronske veze u frontalnom i parijetalnom delu mozga koje su odgovorne za logiku, planiranje i odlaganje prijatnosti. Njima je normalno da svoje želje i prohteve zadovolje u potpunosti i to odmah, bez odlaganja. Odrasli u doba visoke tehnologije, savremeni adoslescenti, tzv. digitalni urođenici u detinjstvu su proveli mnogo više vremena na ekranima (preko osam časova dnevno!) nego u razgovoru sa roditeljima, koji su isuviše zauzeti i odsutni. Zato su tinejdžeri, koji nisu naučili veštine međuljudske komunikacije uživo, tako nestrpljivi, samoživi, egocentrični, lišeni saosećanja i bezobzirni. Ubeđeni su da svet postoji zbog njih, da im je sve dopušteno, da su njihova prava neprikosnovena, da im roditelji moraju pribaviti sve što požele, a da im ništa ne mogu zabraniti (Sigman, Razmažena generacija, 2011).
Mladi su opčinjeni visokom tehnologijom i haj-tek uređajima (mobilni telefon, tablet, računar), koji im omogućavaju surfovanje po Internetu, četovanje i igranje video igrica. Važno je znati da preterana vizuelno-senzorna stimulacija, kao opsesivno-kompulzivno igranje kompjuterskih igrica povećava krvi pritisak, ubrzava rad srca, pojačava lučenje adrenalina, a što dovodi do napetosti, razdražljivosti, nervoze, besa, niza stresova, što sve nagriza organizam. Logična posledica zatvaranja u virtuelni svet je odvajanje od realnosti, drugih ljudi, povećanje agresivnog ponašanja, neosetljivosti na nasilje, autistično ponašanje i sve veće usamljivanje (Geri Smol, Gigi Vorgan, Internet mozak, Psihopolis, 2011).
Zavisnost od Interneta (surfovanje, e-kupovine, e-kockanje, igrice) predstavlja novi vid zavisnosti, koji ima mnoge zajedničke osobine sa drugim klasičnim vidovima ovog poremećaja (droga, alkohol, pušenje, itd.). Princip je isti: zavisnost, psihološka i fiziološka nastaje kada ono što ljudi vole da čine postane prekomerno i kompulzivno, kada, mada shvataju da im to što rade šteti (remeti spavanje, porodični život, druženje, učenje, pa čak i uzimanje hrane), a ipak ne mogu da prestanu. Isti sklopovi neurona koji luče dopamin su aktivni i kada neko konzumira drogu, alkohol ili kada igra igrice, surfuje po Mreži, kocka se onlajn i sl. Isto grozničavo uzbuđenje i eforično osećanje se javljaju kad je osoba zaljubljena i kad puši marihuanu, ušmrkava kokain ili na Internetu besomučno kupuje ili se kocka. Mada je čak 80% studenata svesno da im prekomerno i kompulzivno korišćenje Interneta (pretraživanje sajtova, igrice, kockanje itd.) ometa studiranje, oni, ipak, ne prestaju da to čine.
Kriterijumi zavisnosti od interneta:
Internet ima primat u odnosu na drogu s obzirom na dostupnost, anonimnost i legalnost korišćenja, pa se zato adolescenati lako „navuku“ na Internet zabavu. Takođe, mnogo je uzbudljivija i lakša onlajn kupovina (naročito na aukcijama) nego u stvarnom svetu, gde se više koriste racionalne procene i uzdržavanje. Mnogo je više onlajn kockara sa patološkihim problemima, nego onih oflajn (u kazinima) (74% : 22%). Ukoliko više jača nagrađujuće dopaminsko kolo u mozgu koje vodi ka zavisnosti, utoliko više slabi anteriorni cingularni korteks u frontalnom delu mozga koji kontroliše afekte besa i ljubavi, rasuđivanje, donošenje odluka i zamišljanja pozitivnih, optimističkih ishoda (Smol, Vorgan, Internet mozak, 2011).
Stariji (roditelji, nastavnici), odrasli u predigitalnom dobu, tzv. digitalni imigranti, mada shvataju koliko je uticaj savremene tehnologije na mlade štetan ne ukazuju mladima na pogubnost prekomernog korišćenja digitalnih uređaja i ne zabranjuju im da ih neprimerno koriste (za ručkom, u učionici itd.), jer je često i oni nisu u stanju da se odupru zovu zavodljive savremene tehnologije. Odrasli Amerikanac proverava svoj mobilni na svakih 6 minuta!
Zato je pravo rešenje da se vratimo razgovoru uživo, komunikaciji licem u lice, a da sa merom i svrhom koristimo uređaje za digitalnu komunikaciju (Terkl, Obnovimo razgovor, Clio, 2020).
